Још од своје друге године била је често одвојена од родитеља.Одрастала је са баком и деком ,који су већ одавно отишли Богу на истину, са мајком је била ретко, а оца је виђала једном недељно.Живот се сводио на шетње , ручкове и вечере по ресторанима .Путовало се много јер је отац био одличан спортиста па су његова гостовања по тадашњој земљи свима добро дошла,али нешто је фалило.Јако мало загрљаја ,батине и понижавања за сваку глупу грешку. Тако је одрастала.Оптуживали су је да лаже, СМЕШНО,једине њене изговорене лажи биле су да заштити брата од кога је старија била две године . Наравно опет је она добијала батине за сваку глупост коју је направио,ретко је он био кажњен. И опет , где су загрљаји , топлина ...ретки тренутци.Али она није престајала да се смеје.
Кренула је у школу.Учитељицин став је био..".Нећу да јој дам 5 јер је лења ,понавља све од речи до речи што је чула на часу ,ништа не учи код куће".Тако је и било улица је била њена школа , а на часу је памтила као сунђер што упија воду,уво што чује и око што види остајало је урезано а руке су могле да направе све што је виђено. Опет понижавања ,зашто је лења сви су њени другари одлични , само она није...Вероватно родитељи нису схватали какво дете имају поред себе.Све то је терало да се све више повлачи у себе.Имала је другове са којима се играла и увек је више волела да буде у мушком друштву,нису је смарали оговарањима и глупостима. Фудбал, кликери ,пентрање по дрвећу.кошарка,али понекад и ластиш и остале женске игре тек да не изгуби нит.Писала је са обе руке ,на питања је знала одговоре и пре него што су постављена до краја,цртала је и тако је изражавала оно што није смела да каже.Књиге и свеске су биле исцртане малим кроки цртежима једрењака и пустог острва са две палме и сунцем које залази.Био је то вапај за помоћ.Поред свих пријатеља била је сама ,њена душа је била сама.Биле су ту и прве љубави,прве сузе , много глуопости,јер некад човек мора и главом кроз зид ,да би схватио да то не иде.У свему томе је повређивала себе.И није престајала да се смеје.
Кренула је у средњу школу коју није волела .Жеља јој је била да буде ветеринар или васпитачица јер је волела децу и исте чувала повремено кад јој је време дозвољавало.Ретко је излазила.Док су њени пријатељи излазили и проводили се она је прочитала море књига тако да у школској библиотеци више није имала шта да прочита.Поцела је да црта портрете и ради графичке радове онима који то нису знали.Кад је излазила , то се састојало од обичне шетње до 22,00 јер је дотле имала излаз , а њени школски другови су излазили у то време . Опет је била сама .Поред гомиле оних који су је тапшали по рамену кад им је нешто требало . Није се бунила.Имала је своје књиге , своје цртеже и наравно музику,која јој је била све у животу.Писала је много , чак и компоновала неке ствари ..Некад...Да тад јој осмех није силазио са лица...
Онда је на једном летовању упознала неког ко је за кратко време отопио лед са њеног срца и то само својим плавим очима .Дуго су се дописивали после тога и кад је он коначно дошао код ње није знала да се снађе отишао је ,и остало је само то задње писмо које није требало да прочита.Тада је заледила своје срце и никад му се више није јавила....И дан данас жали због тога...
Завршила је средњу школу и кренула у други град на студије.Њена душа је била повређена много пута,али је ишла даље ,закопавала је свој бол сваки пут изнова као пас кад му баце коску а он тренутно није гладан...Закопавала је све у своју душу .Тешке године ,морала је да ради ,није бирала посао .Ако је могла на поштен начин да заради није се либила да засуче рукаве.Почела је да се забавља са једним момком у то време , и да је знала тад шта ће да је снађе побегла би главом без обзира, али невоља не иде сама ,зар не.. Новац није вредео много ,све што би зарадила инфлација би појела у току дана а требало је да плати школарину. На факс је ишла стопом и доживљавала свашта, али свој образ никад продала није. Добила је чак једном понуду од таквог фрајера у кармин црвеном поршеу(незабораван тренутак) ,од тих пара је могла да живи 3 месеца да јој ништа не фали и да плати школу ,али...образ је образ.
Невиност је изгубила у 19 години и боље да ни тад није.Остала је у другом стању и морала је да уради оно што се зарекла да никад неће.Натерали су је на абортус.То је сломило скроз.плашила се да никад више неће моћи да роди.А деца су била њен живот,њена душевна храна.Престала је да одлази на предавања и почела да ради .Смејала се , али је тај осмех био весео за оне који је нису познавали.Сви су мислили да могу да је мувају, да је лака роба.Али како су је упознавали тако су јој се извињавали иако она није знала за њихова мишљења.Није могла да схвати да неко може да помисли тако нешто о њој.Смејала се и даље , али њена душа је престала да се смеје.
Почеле су да јој се дешавају чудне ствари.Сусрет са љубичастим свемирским јајетом, анђелом који носи мач ,постала је акумулатор за ненормалну енергију.Могла је за пар минута да отклони бол само додиром руке,на болно место. Све је то указивало на страдање које је тек чекало у животу.Али је она наставила да се смеје....
Уморна сам и боли ме глава ,овај пут ваша Molesti оставља причу да је настави следећи пут.
Нека вас светло води....
Заувек ваша
Molesti
Кренула је у школу.Учитељицин став је био..".Нећу да јој дам 5 јер је лења ,понавља све од речи до речи што је чула на часу ,ништа не учи код куће".Тако је и било улица је била њена школа , а на часу је памтила као сунђер што упија воду,уво што чује и око што види остајало је урезано а руке су могле да направе све што је виђено. Опет понижавања ,зашто је лења сви су њени другари одлични , само она није...Вероватно родитељи нису схватали какво дете имају поред себе.Све то је терало да се све више повлачи у себе.Имала је другове са којима се играла и увек је више волела да буде у мушком друштву,нису је смарали оговарањима и глупостима. Фудбал, кликери ,пентрање по дрвећу.кошарка,али понекад и ластиш и остале женске игре тек да не изгуби нит.Писала је са обе руке ,на питања је знала одговоре и пре него што су постављена до краја,цртала је и тако је изражавала оно што није смела да каже.Књиге и свеске су биле исцртане малим кроки цртежима једрењака и пустог острва са две палме и сунцем које залази.Био је то вапај за помоћ.Поред свих пријатеља била је сама ,њена душа је била сама.Биле су ту и прве љубави,прве сузе , много глуопости,јер некад човек мора и главом кроз зид ,да би схватио да то не иде.У свему томе је повређивала себе.И није престајала да се смеје.
Кренула је у средњу школу коју није волела .Жеља јој је била да буде ветеринар или васпитачица јер је волела децу и исте чувала повремено кад јој је време дозвољавало.Ретко је излазила.Док су њени пријатељи излазили и проводили се она је прочитала море књига тако да у школској библиотеци више није имала шта да прочита.Поцела је да црта портрете и ради графичке радове онима који то нису знали.Кад је излазила , то се састојало од обичне шетње до 22,00 јер је дотле имала излаз , а њени школски другови су излазили у то време . Опет је била сама .Поред гомиле оних који су је тапшали по рамену кад им је нешто требало . Није се бунила.Имала је своје књиге , своје цртеже и наравно музику,која јој је била све у животу.Писала је много , чак и компоновала неке ствари ..Некад...Да тад јој осмех није силазио са лица...
Онда је на једном летовању упознала неког ко је за кратко време отопио лед са њеног срца и то само својим плавим очима .Дуго су се дописивали после тога и кад је он коначно дошао код ње није знала да се снађе отишао је ,и остало је само то задње писмо које није требало да прочита.Тада је заледила своје срце и никад му се више није јавила....И дан данас жали због тога...
Завршила је средњу школу и кренула у други град на студије.Њена душа је била повређена много пута,али је ишла даље ,закопавала је свој бол сваки пут изнова као пас кад му баце коску а он тренутно није гладан...Закопавала је све у своју душу .Тешке године ,морала је да ради ,није бирала посао .Ако је могла на поштен начин да заради није се либила да засуче рукаве.Почела је да се забавља са једним момком у то време , и да је знала тад шта ће да је снађе побегла би главом без обзира, али невоља не иде сама ,зар не.. Новац није вредео много ,све што би зарадила инфлација би појела у току дана а требало је да плати школарину. На факс је ишла стопом и доживљавала свашта, али свој образ никад продала није. Добила је чак једном понуду од таквог фрајера у кармин црвеном поршеу(незабораван тренутак) ,од тих пара је могла да живи 3 месеца да јој ништа не фали и да плати школу ,али...образ је образ.
Невиност је изгубила у 19 години и боље да ни тад није.Остала је у другом стању и морала је да уради оно што се зарекла да никад неће.Натерали су је на абортус.То је сломило скроз.плашила се да никад више неће моћи да роди.А деца су била њен живот,њена душевна храна.Престала је да одлази на предавања и почела да ради .Смејала се , али је тај осмех био весео за оне који је нису познавали.Сви су мислили да могу да је мувају, да је лака роба.Али како су је упознавали тако су јој се извињавали иако она није знала за њихова мишљења.Није могла да схвати да неко може да помисли тако нешто о њој.Смејала се и даље , али њена душа је престала да се смеје.
Почеле су да јој се дешавају чудне ствари.Сусрет са љубичастим свемирским јајетом, анђелом који носи мач ,постала је акумулатор за ненормалну енергију.Могла је за пар минута да отклони бол само додиром руке,на болно место. Све је то указивало на страдање које је тек чекало у животу.Али је она наставила да се смеје....
Уморна сам и боли ме глава ,овај пут ваша Molesti оставља причу да је настави следећи пут.
Нека вас светло води....
Заувек ваша
